Када се различитост између деце доживи као природна свакодневица, то значи да смо дали добру поруку деци, ма ког узраста она била.

А то се управо десило када су ученици специјалног одељења добили позив од учитељице Гордане Васиљевић да присуствују часу српског језика у одељењу трећег разреда.

Ученицима специјалног одељења није први пут да присуствују часовима које са пуно маште осмишљава и реализује учитељица Гоца у свом разреду. Ти часови су увек били праве мале представе, примерене и ученицима са тешкоћама у учењу.

Тако је било и овај пут.

Тема: Вук Стефановић Караџић.

Учионица је била претворена у времеплов који нас је вратио у прошлост, у време када је живео овај велики човек.

Ученици су седели око импровизованог  огњишта  и почело је предивно путовање речима. Причале  су се приче, ређале су се слике тог времена. Деца су изговарала пословице, решавала питалице, смејала се сви заједно брзалицама.

Ученици специјалног одељења су се утркивали ко ће више да учествује. Док су се ученици трећег разреда изненадили када су чули ученицу која нема развијен говор, како изговара гласове препознајући скоро сва слова азбуке.

Нећу ни мало да претерујем ако кажем да је било чаробно. Или нас то Вук и даље учи? Да ослонац у учењу деца са тешкоћама у развоју могу да имају у учитељици и вршњацима.

Ако помислите да је овде био крај, варате се. Овај предивни час и заједно проведено време инспирисао је ученике  да нацртају цртеже са темом једне наше пословице „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека“.  Њихове радове су изложили  на паноу у холу наше школе.

Нешто ми говори да ни овде није крај, али за сада оволико.

Дефектолог-олигофренолог

Јасминка Саздановић